Историја Демократске странке

Демократска странка је једна од ретких на домаћој политичкој сцени која има идејне везе са својим политичким претечама из доба преткомунистичке Србије.
• Љубомир Давидовић
• Претече Демократске странке
• Предратна Демократска странка
• Обновљена Демократска странка

Љубомир Давидовић (1863-1940)
Звали су га Чика Љуба или Љуба Мрав. Својим животом постао је не само узор својој странци, већ и симбол једног времена. Рођен 1863, у време док се отомански барјак још вијорио на Београдској тврђави, умро је 1940, у предвечерје рата који је уништио државу, чији је најдоследнији заштитник била његова странка, и друштво у коме је његов живот сматран за пример врлине. Живео је на Врачару.
Љубомир Давидовић био је први српски политичар који се у потпуности одшколовао у својој земљи. Завршио је природни одсек на Филозофском факултету Велике школе и био је професор гимназије у многим местима у унутрашњости Србије. Био је чак и професор Престолонаследнику, са којим је у време његове владавине, иако оштро супротстављен, нарочито његовој личној диктатури из 1929, до његове погибије остао у добрим личним односима.
Политички сазрео у доба када је Народна радикална странка већ била на власти, био је један од првака њеног другог поколења, које се 1901. одвојило од странке. Године 1912. постао је вођ Самосталне радикалне странке, али је и пре тога био министар (просвете, у два наврата 1904. и 1914), председник Народне скупштине и председник Општине Београдске (1909).

Након Првог светског рата и стварања Демократске странке, састављао је испред своје странке Владу три пута (два пута 1919. и једном 1924), али је на њој остао размерно кратко, свега 289 дана. Тежећи великим променама, остао је ипак запамћен као страначки вођа, а не као државник. Поред енергичних министара унутрашњих дела потеклих из његове странке, какви су били Божидар Максимовић-Кундак и Светозар Прибичевић, Љубомир Давидовић је везивао за себе осећања која често обесмишљују позив политичара - волели су га чак и противници. Говорило се како су га људи "више волели него што су га поштовали, више га поштовали него што су му се дивили".
У страначком вођству наследио га је 1940. Милан Грол.

ПРЕТЕЧЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ
Самостална радикална странка основана је 1901. године након што је група млађих радикала иступила из Народне радикалне странке, која је прихватила априлски Устав и фузију са напредњацима. Самосталци се, према Програму из 1902. залажу за принципе изворног радикализма (једнодомну Народну скупштину, парламентарног монарха, смањење пореза, стварање Балканског савеза). Упркос покушаја да се 1904. изнова уједине НРС и СРС, остају оштри противници и једино самосталци успевају да у првим годинама 20. века једном преотму председништво Владе радикалима (ако изузмемо концентрациону Владу Стојана Новаковића из времена Анексионе кризе). Странка је до 1914. променила чак тројицу вођа - Љубу Живковића (до 1905), Љубу Стојановића (до 1912) и Љубу Давидовића (до 1919). Пред балканске ратове изгледало је извесно да ће на наредним изборима самосталци стећи чисту већину у Народној скупштини.
Српска напредна странка основана је јануара 1881. око групе младих конзервативаца окупљених око листа "Видело". Дошла је на власт подржана од кнеза Милана. Спроводи либералне реформе, уверена да је то једини пут стварног осамостаљења и напретка Србије. Брзо је дошла у сукоб са радикалима, са којима је у прво време у савезништву. До 1883. СНС је донела прве законе о просвети, банкама, стајаћој војсци, двоструко је повећала државни буђет, започела изградњу железнице. Ипак, брзоплета и са манама које имају интелектуалске и чиновничке странке, убрзо изазива народну омразу. Након Тимочке буне 1883. постаје зависна од краља Милана. Након Српско-бугарског рата и краљевог развода остаје у опозицији из које излази привремено 1896. када је Стојан Новаковић саставио Владу. Странка је исте године распуштена, да би била обновљена тек 1906, од када је до 1919. таворила са по пар посланика у опозицији, изузев 1909. када је Стојан Новаковић изнова саставио Владу, овај пут уз подршку свих странака. Прваци странке били су адвокат Миливој Пироћанац, пуковник Милутин Гарашанин, историчар Стојан Новаковић и економиста и историчар Чедомиљ Мијатовић.

ПРЕДРАТНА ДС
Историја Демократске странке, прве југословенске странке и једне од најјачих странака у међуратном периоду почиње у фебруару 1919. године Оснивачком конференцијом одржаном у Сарајеву. У време када је стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца још било у току, оснивање овакве грађанске-југословенске странке било је нека врста његовог политичког јемственика. Нова странка створена је од Самосталне радикалне странке, Националне странке и Напредне странке из Србије, као и из Српско-хрватске коалиције, тада владајуће коалиције у Хрватској и Славонији, бројних југословенских демократских група, претежно из Хрватске и Далмације, као и словеначких либерала. Прваци ове нове странке су Љубомир Давидовић, Светозар Прибичевић, Јаша Продановић, Војислав Вељковић, Божидар Максимовић, Коста Кумануди. Њен први председник био је Љубомир Давидовић.

У то време пропасти четири велика царства и предвечерја једне велике, светске револуције, Демократска странка је својим програмом тежила да нову југословенску државу учини стварношћу. Програм из јула 1919. одлучно се бави основним проблемима нове државе: то су били стварање јединствене југословенске државе и аграрна реформа. Деловање Демократске странке ће бити све до 1929. на раскршћу остварења ова два, често супротстављена, програмска циља.
Од оснивања нове државе до избора који су одржани новембра 1920. године, државом је управљало Привремено народно представништво, које је у том кратком периоду дало држави чак четири владе, међу којима су биле једна демократска и једна влада коју су демократе саставиле са социјал-демократама. У Конституанти, изабраној да донесе први Устав Краљевине СХС, Демократска странка је представљала појединачно најмоћнију странку (имала је 192 посланика). Управо њена подршка, заједно са придобијеном подршком Југословенске муслиманске организације, омогућила је уставно решење којим је СХС дефинисана као централизована, унитаристичка држава, са једнодомнон Скупштином и монархом као снажним уставним чиниоцем. Краљевина СХС била је од почетка суочена са противљењем Хрватске-републиканске сељачке странке, које се од противљења начину уједињења и уставном устројству претворило у неприхватање нове државе, изражено стварањем Хрватског заступства и приступањем ове странке Сељачкој интернационали у Москви.
Демократска странка је покушавала да политичким деловањем овакву кризу државе превлада, па је стога већ 1922. започела са преговорима са странкама хрватског блока, како би их приволела да се врате у Скупштину. То доводи до расцепа у ДС, одваја се унитаристичко крило предвођено Светозаром Прибичевићем, министром унутрашњих послова. Потреба учвршћивања државе била је тада присутна више него икада, пошто је управо у то време у Италији на власт дошла Фашистичка странка.
Након оставке Пашић-Прибичевићеве владе, у јулу 1924. Владу под председништвом Љубе Давидовића формирале су ДС, ЈМО и СЛС (Словенска људска странка). Ова влада зависи од гласова ХРСС-а и зато је њен програм усмерен ка успостављању покрајинске управе у Хрватској, уз очување Видовданског устава. Донесен је чувени Закон о корупцији. Давидовићева Влада је била краткотрајна, поднела је оставку већ у октобру 1924. након што су јавна иступања првака ХСС-а у довела сумњу искрену подршку ове странке Влади ДС-а. Међутим, њен учинак био је значајан. Ова Влада је прекинула готово непрекидну власт НРС-а у Краљевини, политичким средствима је вратила хрватски блок у Народну скупштину, па је чак убрзо и ХРСС променио име у ХСС. Пад Давидовићеве Владе био је ванпарламентаран и након њега се у формирање Владе умешао сам Краљ, који је том приликом председавао једној конференцији парламентарних странака. Ипак, неуспех у састављању Владе са другачијим програмом, који у себи није садржао услов сарадње са Хрватима, довео је државу пред нове изборе.
На изборима од 8. фебруара 1925. Демократска странка је прошла горе него икада. Ипак, потреба за променама у земљи више него икада, наметала је неопходност обједињавања опозиције, тако је уз Демократску заједницу коју су формирали ДС и ЈМО (насталу у септембру 1926) настао и блок око ХСС под именом Коалиција народног споразума (Сељачко-демократска коалиција). Када се у јулу ова коалиција распала, Демократска странка је претрпела осипања у хрватским крајевима земље. Двор који се умешао и након пада Давидовићеве Владе, сада је почео акцију на стварању "четврте странке", странке које би била блиска Двору, а у коју би ушли прваци свих значајних странака, без страначких вођа. Оваква активност монарха била је могућа обзиром на чињеницу да је он био сједињујући чинилац у држави, стварни командант Војске. Овим је било угрожено само јединство Демократске странке.
До избора од септембра 1927. променило се чак осам влада. Након избора од 11. септембра 1927. Демократска странка је показала резултате који су у просеку били за 50% бољи од оних које је постигла на изборима од прошле године. И поред оваквог успеха ДС је морала да потражи савезнике како би дошла на власт. Као први природни савезник показао се Прибичевићев СДС, о тој коалицији која је сматрана за природну доста се говорило у оно време. Услов Прибичевићев био је да министри демократе напусте тадашњу Владу. У Демократској странци се у то време профилишу две политичке групе чији разлаз је очигледан још од времена дворске акције са циљем стварања "четврте странке". Спор који се развија између Давидовићеве и Маринковићеве групе не доводи до нове поделе у странци, али странка остаје по страни од новог груписања странака (створена је Сељачко-демократска коалиција између ХСС и СДС), при чему се још распада старо савезништво ДС са ЈМО.
Парламентарна криза се прелама кроз кризу највећих странака - НРС након смрти Николе Пашића након 47 година нема снажно вођство, а ДС се окреће унутрашњим трзавицама. Смењивали су се мандатари, а земља се те 1928. суочила још и са аграрном кризом. Сељачко-демократска коалиција, која не успева да састави Владу, предложила је стога Краљу чак састављање генералског кабинета, као решење које би било за све прихватљиво.
Економска криза, питање пореског закона, блокада Парламента, па уз све то још и Краљева болест, у потпуности су поларизовали политичке странке, овај пут на србијанске и пречанске. Покушаји обједињавања неуспевају, тако и долази до знаменитих покушаја да се код хрватских бирача створи алтернатива ХСС-у придобијањем хрватских привредника за политичко деловање на овој странци супротстављеним позицијама. Кризу је драматично убрзао скупштински атентат јуна 1928. Тада је са скупштинске говорнице радикал Пуниша Рачић усмртио двојицу, а тешко ранио тројицу првака ХСС-а. У Влади под председништвом Корошеца (првака СЛС), која је заменила Вукичевићев кабинет након атентата, налази се и демократа из Хрватске Анђелиновић, чиме странка покушава да спрећи своје осипање у Хрватској. Интервенција монарха, започета још са наговештајима генералских кабинета, завршава се проглашавањем Краљевске диктатуре 6. јануара 1929. Парламент је распуштен, а странке забрањене.
Тада настаје први прекид постојања Демократске странке, који ће трајати све до избора 1935. Демократска странка за то време остаје верна својим начелима везаним за очување јединствене државе и економских реформи. Политички след догађаја у земљи и свету је ипак уверавају у потребу уставне промене која би преуредила државу на основама другачијим од њених темеља постављеним Видовданским уставом. Тако већ 1932. године ДС предлаже успостављање федеративног уређења државе са четири републике, сматрајући да је минимум српских интереса очување Дунавско-моравско-вардарске окоснице. Предлог преуређења био је веома далековид, пре свега зато што је у то време препоручивао нешто што је силом прилика делимично примењено седам година касније, а доцније и знатно неповољније, сваки пут међутим без очекиваних резултата (морамо имати у виду да би на Западу српски интереси у условима јаке федералне власти и са већином у Босни и Херцеговини, те коалицијом ХСС и СДС која се са савезног нова импликује на републички, српски интерес можда био претежнији него у унитарној држави).
Шестојануарска диктатура није помогла да се превлада криза у којој се налазила Југославија. Чак и потпора коју је имала у круговима крупног хрватског капитала почела је да опада са великом кризом која је 1930. и 1931. захватила земљу. У Србији је незадовољство било тим веће што Краљ потпору за диктатуру није нашао ни код радикала, ни код демократа. Демократска странка била је јдан од највећих противника диктатуре у Србији. Ипак, њена прилично либерална структура и не одвише енергићно вођство довели су до тога да Странка након успостављања уставног режима по ступању Октроисаног устава (3. септембар 1931) не уђе у Владу, али при том не остане ни у апсолутној опозицији, пошто су њени чланови готово по правилу били министри у владама (Маринковићевој, Сршкићевој и Јефтићевој).
Након погибије краља Александра, у земљи су 1935. расписани избори на којима је Демократска странка наступила као оштра опозиција дотадашњим режимима. Тако је ушла у коалицију са ХСС-ом, прихватајући чак ову странку за старијег коалиционог партнера. Тада је ДС овом блоку донео чак пола милиона гласова из Србије. Ипак то није било довољно за успостављање Владе, па је на чело државе ускоро дошла трансформисана радикална странка, под именом Југословенска радикална заједница, под вођством Милана Стојадиновића. Стојадиновић је у потпуности променио курс спољне и економске политике земље успостављајући тако систем који је, без обзира на бројне мане, успео да се одржи све до фебруара 1939.
Овакав систем је захтевао стварање великих коалиција, тако да су се у Стојадиновићевом, односно ХСС-ДС блоку, на изборима од 11. децембра 1938. нашле готово све странке које су деловале на простору Краљевине. Тада је, и поред великих притисака (Стојадиновић је вршио притисак на државне чиновнике, оформио је чак и полувојну страначку организацију) опозиција добила свега око триста хиљада гласова мање до ЈРЗ-а (1.636.519 - 1.336.823). Када је дворском интригом Стојадиновићева Влада у фебруару наредне године пала, оформљена је Влада која је на основу истоветног скупштинског односа снага имала да у измењеним спољнополитичким односима превазиђе Хрватско питање, које је тиштило саму бит државе. Споразум Цветковић-Мачек представљао је само половично решење тог питања и посредно је значио је останак Демократске странке по страни од збивања.
Пад Цветковићеве владе након приступања Југославије Тројном пакту и пропаст Југославије у априлском рату, означили су својеврстан крај предратне Демократске странке. Већ након 1924, а посебно у време коначног разлаза са пречанским странкама, ДС се осипа у западним крајевима земље. Рат је само потврдио коначни распад, ионако никада одвише хомогене странке.
Првак странке из раздобља стварање првог Устава, др Иван Рибар, председник Конституанте, постао је председник АВНОЈ-а, док је Јаша Продановић, њен краткотрајни члан, некадашњи првак Самосталне радикалне странке који је већ 1919. из ДС издвојио Југословенску републиканску странку, био је министар Србије у послератној Влади Јосипа Броза. Демократску странку су у међуратном периоду потресале све оне кризе које су раздирале нејако српско и југословенско грађанство. Некадашњи прваци ДС били су и на страни НОБ-а, као и у Југословенској војсци у отаџбини, па су тако на конгресу у селу Ба, одржаном у фебруару 1944, учествовали њени представници.
Занимљиво је ипак напоменути како ни један демократа није био на челу неке од влада у избеглиштву. Можда је баш зато Демократска странка најорганизованије иступила против Народног фронта на изборима новембра 1945. Тада је њен првак Милан Грол, који је још раније изашао из Привремене владе Јосипа Броза у потпуности се супротстављајући начелима која је она заступала. Демократска странка је на овим изборима, у оквиру опозиционе листе, и поред великих притисака, добила преко двестотине хиљада гласова. Ипак су ови избори, који су страначкој историји Србије донели термин "ћорава кутија" и којима су претходили стварање тзв. Демократске странке која је ушла у НФ и јавна спаљивања гласила ДС "Демократије", означили почетак једнопартијског режима који ће потрајати скоро пет деценија.